Sterilizacija je postupak kojim se uništavaju svi mikroorganizmi i bakterijske spore. U poređenju sa dezinfekcijom, koja podrazumeva postupak kojim se uništavaju, inhibiraju ili uklanjaju vegetativni oblici mikroorganizama, ali ne i njihove spore, sterilizacija bi značila lišavanje svake kategorije života.

Usled činjenice da u životu ništa nije apsolutno, tako i mi ne možemo tvrditi da su nam poznate sve vrste mikroorganizama, a shodno toj činjenici, nismo u mogućnosti obezbediti adekvatne podloge na kojima bi se mogli kultivisati, uslovno rečeno, nepoznate vrste mikroorganizama. Analogno ovoj činjenici, 1971 godine Bruch i Bruch predlažu da se upotrebljava definicija prema kojoj je sterilizacija proces kojim se živi mikroorganizmi uništavaju do te mere da se na raspoloživim podlogama za kultivisanje ne mogu dokazati, tj. da na raspoloživim podlogama mikroorganizmi ne rastu.

Za sterilizaciju materijala koji se koristi u medicinske i farmaceutske svrhe, može se koristiti definicija po kojoj je to postupak kojim se garantuje da u konačnom ishodu (nakon ciklusa sterilizacije) neće preživeti više od jednog mikroorganizma na jedan milion sterilisanih proizvoda, tj. jedan mikroorganizam moze biti prisutan samo na jednom predmetu od milion ukupno sterilisanih. Drugim rečima, neki se predmet može smatrati sterilnim ako je verovatnića prisutnih živih mikroorganizama manja od 1:1,000.000.

Budući da je vreme izlaganja faktor koji je prisutan u svim vidovima sterilizacije, možemo reći da (pored ostalih komponenti) da je vreme izlaganja vreme koje je potrebno kako bi se redukovala mikrobna populacija na prihvatljivi stepen. Vreme je relativna kategorija, tj. zavisi od vrste sterilizacije.

Parna sterilizacija, ili sterilizacija vodenom parom pod pritiskom, predstavlja najčešće korišćenu metodu sterilizacije. Parna sterilizacija je netoksična, jeftina, ispoljava brzo mikrobicidno i sporocidno dejstvo. Sterilizacijsko sredstvo koje se koristi je vlažna toplota. Mehanizam uništavanja mikroorganizama se zasniva na razaranju ćelijskih proteina.

Osnovni princip parne sterilizacije koji se ostvaruje unutar sterilizatora jeste izlaganje svih stavki (materijala koji se nalazi u komori)direktnom kontaktu pare,na određenom pritisku i temperaturi,a na određeno vreme.To znači da postoje četiri ključna parametra parne sterilizacija:para,pritisak, temperatura i vreme.Idealna para za sterilizaciju je suva zasićena para.

Način rada parnog sterilizatora se može uporediti sa loncem za kuvanje pod pritiskom (Papenov lonac). Voda se zagreva u zatvorenom prostoru u kome vri dok se prostor ne ispuni zasićenom parom. Pod normalnim atmosferskim pritiskom, para ne može dostići temperaturu veću od 100C, budući da se oslobodi i izađe napolje. Međutim, unutar lonca koji je pod pritiskom, para ne može izaći i tada postiže višu temperaturu. Istovremeno sa povećanjem pritiska u loncu pod pritiskom, povećava se i količina tzv. pare pod pritiskom. Zasićena para koja je dobijena na ovaj način ima visok toplotni učinak, a kondenzirajući se na hladnijim predmetima u sterilizatoru, prenosi toplinu na njih i na taj način uništava prisutne mikroorganizme. Pregrejana para se stvara kada se zasićena vodena para dodatno zagreva, ali bez dodavanja vode. Pregrejana para je daleko manje efikasna za sterilizaciju od zasićene pare, jer se ne može, ili se samo delimično može kondenzovati.

Para je zasićena ako sadrži najveću moguću količinu vode. Vodena para pod pritiskom se dobija kada se para zagreva iznad 100C u zatvorenoj posudi.